Na ovu temu promišlja i Tom Chatfield, britanski autor, teoretičar tehnologije i komentator. Jedan deo odgovora na pitanje iz naslova on je dao u svom govoru na promociji programa “Humanističke nauke i digitalno doba” održanoj 21. januara ove godine na Oksfordu, u kome insistira na stavu da “smislena saradnja ljudi i mašina ne sme da podriva ljudsku kreativnost, osećaje i upitanost pomoću brzine, profita i efikasnosti”.
Objašnjavajući zašto mu, kada razmišlja o ovome, na pamet padaju dva straha, Chatfield kaže: “Prvo, postoji tenzija između individualne i kolektivne egzistencije. Tehnologija nas povezuje jedne sa drugima kao nikada pre, i na taj način čini eksplicitnim stepen do kojeg smo definisani i anticipirani od strane drugih: načine na koje naše ideje i identiteti jednostavno ne pripadaju nama, već su deo veće ljudske plime i oseke. To je oduvek bilo istina – ali retko je bilo više očigledno i više konstantno doživljavano. Prvi put u ljudskoj istoriji većina svetske populacije ne samo što je pismena, već je i u mogućnosti da aktivno participira u pisanoj i snimljenoj kulturi, zahvaljujući povezanim uređajima koji prodiru u skoro sve države na svetu. Ovo je zadivljujuća, zbunjujuća, sjajna stvar: hrpa u oblaku koja postaje tok zajedničke svesti.
Drugo, tu je pitanje kako mi vidimo sebe. Ljudska priroda je vrećast, opsežan koncept, onaj koji je tehnologija menjala i proširivala kroz istoriju. Digitalne tehnologije nas izazivaju još jednom da se upitamo kakvo mesto mi zauzimamo u univerzumu: šta znači biti biće jezika, samosvesti i razuma…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
