17/07/2009 –
Osnovni problem je u tome što se cyber kultura razvija brže od cyber bezbednosti, tako da se sve što zavisi od cyber spacea nalazi pod određenim rizikom. Privatni podaci, intelektualna svojina, infrastruktura, pa čak i vojna i nacionalna bezbednost, mogu biti kompromitovani namernim napadima, nenajavljenim sigurnosnim propustima i imanentnom ranjivošću interneta. Kao vrhunac, sadašnja globalna ekonomska kriza pojačava ove pretnje. Vlade moraju postati partneri privatnog sektora, građana i drugih vlada kako bi mogle da rade na celovitom, transnacionalnom rešenju koje prevazilazi samu tehnologiju i kako bi mogle da se bore sa pomenutim pretnjama i omoguće globalno privređivanje, više transparentnosti i unapređenje zaštite podataka. Ulog jeste veliki, ali rizici su veći: izolacija, cyber protekcionizam i neadekvatan balans između bezbednosti i građanskih sloboda, tvrde Greg Pellegrino i Gary McLaum, čijim imenima je potpisan Dilojtov tekst, smatrajući da je rešenje “u posvećivanju cyber bezbednosti i promeni navika i životnog stila koji idu uz to”. “Put nazad ne postoji”, kažu oni.
Pristup informacijama danas je presudan. Novo poslovanje i vladine aktivnosti zasnivaju se na digitalnoj povezivosti; čak i tradicionalni elementi života kao što su kuće ili automobili, uskoro bi mogle da dobiju IP adrese. Zavisnost od cyber oblasti nije više ograničena na napredne tehnologije, i učestvovanje u njoj više nije stvar izbora. Mnogo energije je fokusirano na prednosti koje digitalni svet može obezbediti ekonomiji, vladama i samom društvu. Sada, međutim, taj fokus moramo preusmeriti na to kakve prednosti može da donese siguran digitalni svet. Nebezbedan Internet je gora varijanta nego da ga uopšte nema, smatraju analitičari Dilojta.
Pre dvadeset godina niko nije mogao zamisliti da hakeri mogu koristiti jeftinu, lako dostupnu opremu da obore vladu u drugoj zemlji. Online zasnovana špijunska operacija može kompromitovati informacionu sigurnost u više od sto zemalja, a da pri tom nije potrebno poslati ni jednog agenta u inostranstvo. Ili da ugovor o mrežnoj instalaciji može staviti čitavu britansku komunikacionu infrastrukturu na milost i nemilost stranoj sili. Postalo je jasno da postojeći sistem poverenje da će kreatori cyber resursa obezbediti njihovu sigurnost – ne funkcioniše.
Budući da globalna priroda pretnji uniformiše standarde zaštite širom sveta, malo je važno da li su pojedinačna zemlja ili savez unapredili svoju cyber bezbednost i u tome bili ispred drugih. Formalno, intenzivni napori zemalja kao što su Kanada, SAD, Britanija, Singapur, Izrael i još neke, jako su dobri, ali sve dok neprovereni podaci mogu teći iz drugih zemalja sa malom ili nikakvom cyber bezbednošću, čitav globalni sistem ostaje u koliziji sa pretnjama sa kojima je suočen.
Tehnologija uvek kreira novu oblast zavisnosti, novi benefiti dolaze sa novim rizicima. Lako je dati savet o mnogim elementima cyber bezbednosti, kažu Dilojtovi analitičari, ali da bi se sklopio mozaik potrebna je stručna vizija koja prevazilazi samu tehnologiju i njene procese. Problem je transnacionalan, u nadležnosti je ljudi i integrisan je u sve aspekte javnog i privatnog života. Vlada i biznis moraju imati kompatibilne uloge u upravljanju ovom novom kulturom rizika, budući da je Internet najvećim delom u privatnim rukama.
Ako vlada može da povede ljude da se suoče sa ovim izazovom, rezultat neće biti samo set tehnoloških safeguarda. To će biti novi kulturni pristup, vođen od ljudi koji “govore” cyber bezbednost i podržan od strane miliona onih koji razumeju i prihvataju neophodnu promenu. Nagrada će biti društvo kojim upravljaju cyber umovi i koje je osposobljeno da učini više nego ikad koristeći informacionu tehnologiju.
Mogućnosti cyber bezbednosti
Pretnje štetom, zatvaranjem ili gubitkom moraju biti ozbiljno shvaćene. Ali celokupan pogled na ovu temu pokazuje i ono što je pozitivno – benefite koje će sigurnija globalna informaciona kultura doneti ljudima i vladama.
Šire gledano, cyber bezbednost može obezbediti veću transparentnost vladinih operacija. Ona može povećati efikasnost vlade u interakciji sa biznisom i (kroz regulativu koja treba da podrži zaštitu podataka) povećati poverenje u online biznis pogodbe. Cyber bezbednost vođena vladom takođe može preuzeti vodeću ulogu u negovanju kulturnih promena, tako da ljudi mogu, u svim aspektima života, da razumeju pretnju i prihvate neophodne mere za očuvanje bezbednosti u svakodnevnom radu i transakcijama.
Značajna pogodnost unapređene cyber bezbednosti može biti praktikovanje elektronske vlade. Online interakcija između vlade i ljudi često uključuje i osetljive informacije o porezu, intelektualnoj svojini ili one o zaštiti patenata. U nekim delovima sveta ljudi veruju svojim vladama kada su u pitanju ove informacije, ali ne veruju mobilnim aplikacijama, pa čak ni samom Internetu. Na drugim mestima, vlade su pod određenom sumnjom, i unapređenje cyber bezbednosti moglo bi da obezbedi transparentnost koja bi povratila poverenje ljudi u njihove lidere.
Ista unapređenja, naravno, mogu ponuditi slične benefite i privatnom sektoru. Kad god pomanjkanje poverenja u Internet stoji kao barijera većoj, bržoj i raširenijoj privredi, cyber bezbednost ima potencijal da “otključa” transakcije i ubrza ekonomiju. Siguran web znači efikasnost, a efikasnost je sastavni deo prosperiteta, tvrde analitičari.
Na drugoj strani medalje, cyber bezbednosti je potencijalna izolacija. Kada veći broj vlada omogući pomenute uslove cyber bezbednosti, ljudi širom sveta će očekivati takva obezbeđenja. Kada takvih obezbeđenja nema, ljudi i vlade mogu biti izbačeni iz učešća u novoj ekonomiji.
