Verovatno niste puno razmišljali o tome koliko je vaš domen bezbedan. Niste jedini, na žalost. Mnoge firme, naročito one manje, ne zalaze u suštinu ove problematike. Veće kompanije ipak ozbiljnije prilaze ovoj stvari, mada se i kod njih mogu pronaći značajni propusti i nelogičnosti.
Međutim, ne želim ovde da pišem o tehničkom aspektu bezbednosti domena; ostaviću to za sledeću priliku. Više bih želeo da se osvrnem na način na koji se uključujemo u novo doba i kako se odnosimo prema novonastalim vrednostima koje se javljaju usled neminovnih promena na putu tranzicije iz starog oflajn sveta u svet zasnovan na digitalnoj ekonomiji.
Lakomislenost i neoprez
Nekako je u našoj prirodi da za sve bezbednosne propuste krivimo druge. Bilo kao konzumenti Interneta ili vlasnici domena. Uvek je neko drugi za sve kriv. Mnogo je razloga za takvo ponašanje, ali je u osnovi svega uvek ili naše neznanje ili aljkavost ili površnost. Kada nam stigne sumnjivi mejl u kome nas „naša banka“ poziva da promenimo password, prečesto uopšte ne pazimo na to koji domen figurira u mejl adresi i da li neko u stvari hoće da nas odvede na podmetnutu stranu kroz klasičan „fišing“. Olako prelazimo preko toga što su nam antivirusni sistemi neažurirani ili čak isključeni (…nervira me, usporava mi računar…). Ne uključiti Firewall je isto što i ostaviti širom otvorena vrata od stana i otići u grad. Vaš verni čuvar pasantivirus se tada pretvara u mačku koja kada spazi provalnika pobegne glavom bez obzira. Mnogo puta ne pazimo, kada odlazimo u veb šoping, gde, kako i kome ostavljamo naziv i broj kartice. Nedostatak jednog jedinog slova “s“ u adresnom polju nekog “webshopa“ (nije svejedno da li je http ili https) može nas koštati brzog pražnjenja računa. Naravno da ćemo reći da je neko drugi kriv za to. Ma da! Primera za takve gluposti je nedopustivo mnogo…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
