Uobičajeno je da svoje tekstove započinjem nekim tehnološko-životnim problemima. Ovaj put, biće nešto potpuno drugačije. S obzirom da će naredni redovi biti bazirani samo na ličnom iskustvu, moram da dodam da ćete tekst čitati „na sopstvenu odgovornost“!
Piše: Dejan Ilić
Prođe još jedna godina bez našeg dragog i fenomenalnog kapetana Zorana Modlija.
Već 6 godina na FM radio talasima nema osobe koja bi imala barem malo sličniju harizmu kao Zoran. Isto sam doživeo kada je ovaj svet napustio drugi Zoran, Zoran Radmilović i kada je sa njim u legendu otišla predstava Radovan III. Svako od nas je u svom životu doživeo nešto što će mu za ceo život ostati kao lepo ili prelepo sećanje.
U raskoraku između želje da napišem tekst i obaveza u životu, opterećen kao svi, još uvek uspevajući da sa manje ili malo više uspeha rešavam “tekuću problematiku”pojavilo se nešto što je na mene ostavilo sada sam siguran, trajno sećanje. Zbog obaveza koje sam preuzeo pre pet godina, morao sam konačno da odem u Leposavić, na Učiteljski fakultet iz Prizrena sa privremenim sedištem u Leposaviću.
Kao svaka malodušna jedinka, podlegao sam nekim predrasudama zasnovanim na informacijama dobijenim od sredstava javnog informisanja. Odmah ovde dodajem da je moj drugar Vlada odlučio da krene samnom. Beograd – Leposavić. Do Raške, putovali smo zajedno, a onda sam zahvaljujući predrasudama zamolio Vladu da me čeka u Raškoj.
Krenuo sam sam prema Jarinju i stigao na administrativnu liniju. Prvo me je sačekao osmeh pripadnice policije Srbije. Nakon jednog metra, sačekao me je osmeh pripadnika policije tzv. Kosova. Prošao sam i krenuo put Leposavića. Do Učiteljskog fakulteta zaista nisam imao čak ni čudan pogled bilo koga. BG tablice na kolima nikoga nisu interesovale.
A onda, desilo se nešto što je za mene bilo krajnje neočekivano: svi zaposleni na fakultetu sa kojima sam bio u kontaktu pri čemu bih izdvojio bibliotekara i dve profesorke su u potpunosti opravdale svoje zvanje i način na koji smo razgovarali bio je toliko srdačan da su moje predrasude izbrisane kao gumicom! Žao mi je što nisam pitao za dozvolu da objavim njihova imena ali, ako budu čitale ovaj tekst, prepoznaće se, sasvim sam siguran.
Osećaj pripadnosti, jedinstva i pre svega srdačnosti drži me od tada i još me ne napušta. Naprotiv. Sve je jači i jači!
U povratku, ista priča. Bez ikakvih, ali ikakvih problema (osim što mi je na kolima pištala plivajuća remenica radilice) sve do Raške. Tu me sačekao drugar Vlada i nas dvojica smo nastavili put Beograda.
Taj dan, pamtiću zaista dokle me mozak bude služio. Moj drug Vlada i ja u kolima, a iza nas dvojice naši anđeli čuvari.
Ako se možda pitate, kakve sve ovo veze ima sa internetom, odmah da napišem: baš nikakve (mada, možda i ovde mnogo grešim). U želji da radimo i zaradimo ponekad zaboravimo na ljude koji nas okružuju. Ne shvatamo, čast izuzecima, das u oko nas dobri ljudi koji zaslužuju našu pažnju. Budimo na trenutak iskreni: koliko pažnje odvajamo za naše poznanike, prijatelje pa čak i neke ljude koje upoznamo na trenutak? Verovatno nedovoljno. Koliko smo samo puta otišli jednostavno da se vidimo sa nama dragim ljudima? Nedovoljno, zar ne? “Daleko od očiju, daleko od srca” rekoše neki pametniji od mene. A mi? Ček da prosledimo još jednu šalu ili (ne)proverenu informaciju, putem bilo koje društvene mreže a životni taksimetar nam otkuca još jedan trenutak i šta ćemo tada?
Ako se barem jedna osoba koja bude ovo pročitala bude zamislila uspeo sam.
Meni ne preostaje ništa drugo nego da počnem da zovem svoje prijatelje i da ih molim da se vidimo na barem jednoj “čašici razgovora”. A vi dragi čitaoci, nemojte da dozvolite da vas društvene mreže prevare da ste u kontaktu sa dragim ljudima. Mene jesu.
