Nedavno poništena mala matura, otvorila je Pandorinu kutiju punu pitanja. Kako je to bilo moguće? Zašto? Zbog čega? Za sada, ni na jedno pitanje nema niti jednog odgovora. Kako je krenulo, izgleda da ih neće ni biti. Pardon. Dobili smo jedan odgovor. Ne zna se ko je kriv, ali zna se sigurno ko nije. Samo jedna osoba nije kriva. Pogađate. Broj jedan naše prosvete. Ministar Obradović, himself! On jedini tvrdi i to zdušno brani da nije kriv. Ko jeste, čuće se. Za sada, pronašli su neku žensku osobu, na najnižoj lestvici hijerarhije u distribuciji završnih testova.
Hajde i mi da ostavimo ministra u odbrani svog lika i dela, neka sam pronađe krivce. Ako ih do sada niko nije našao, svakim danom će biti sve teže i teže sve dok se ne zaboravi ili barem malo gurne „ispod tepiha“.
Dozvolite mi da malo podsetim na neke svima znane podatke. Prema našem zakonu o elektronskim komunikacijama, svi podaci se čuvaju obavezno dve godine. Pored toga, osobe koje rade u Zavodu za izradu novčanica, gde su se i testovi štampali, uvek su bile pod dvostrukom prizmom provere. Spojimo li ove dve činjenice, neko je izgleda zakazao u odsudnom trenutku. Poznato je, kada su ovakvi događaji u pitanju, unapred se pažljivo određuje tim ljudi koji će biti na izradi testova. Počevši od samih autora, koji su dužni da čuvaju tajnu, pa sve do kurira koji će gotove i odštampane testove predati ovlašćenim licima, svako ima tačno definisan zadatak. Ništa novo. To je uhodana procedura. Uz dopunsko praćenje komunikacija svih u nizu, tajnost testova zagarantovana je skoro u celosti.
Nažalost, desilo se to što se desilo. Testovi su negde „procureli“ i završili su na ulici za 12.000 dinara, dan pred polaganje. Šteta je nemerljiva. Posledice će biti vidljive tek za neku godinu. Najgori je osećaj prevare, pogotovu među onim mališanima koji su vredno radili i marljivo se pripremali za završni ispit, a kojih je bilo najviše. Zanimljivi su mi najviše roditelji koji su platili te testove. O čemu li su oni razmišljali? Šta će kupiti svojoj deci? Znanje? Na prevaru? Žalosno da žalosnije ne može biti.
Da li je sve ovo moglo biti sprečeno? Naravno. Pre svega, osobe zadužene za bezbednost, morale su više vremena da provedu u istraživanju svih u organizaciji izrade i distribucije testova. Zatim, roditelji koji su platili testove, nisu to smeli nikako da urade. Kakvu poruku su poslali svojoj deci? Jednom rečju: jadnu. Zarad jedne prevare, celoj generaciji su uništili rad i trud. Da stvar bude crnja, jedne novine su se odvažile da napišu da je toga bilo i prošle godine?!
Izgleda da u zemlji Srbiji ništa više nije sveto. Kako bi i bilo. Uzmimo na primer bilo koji rijaliti. Poruka svih je ista: Laži, varaj, orgijaj, ma radi šta god hoćeš da bi došao do pobede i novčane nagrade. Veoma veliki broj gledalaca sede ispred televizora i kao hipnotisani gledaju šljam kako se valja u blatu. Tako pripremljeni, uz nakaradne rijaliti poruke, neki od gledalaca ali i roditelja istovremeno, poklekli su i kupili testove. Pri prvoj kupovini, Pandorina kutija je otvorena i šteta je nepovratno naneta.
Zašto sam sve ovo napisao? Verujte mi na reč, nisam znao kako drugačije da opišem koliko se informacione tehnologije koriste sve manje za dobro ljudi. Televizijski signali uglavnom obiluju neprimerenim emisijama. Internet se koristi za društvene mreže i gotovo ni za šta drugo. Jezik i pravopis se gube u živom blatu nekog čudnog SMS jezika.
Međutim, neki i dalje teraju po svome. Žalosno je što su ti neki na vrlo visokim položajima. Doduše, nisu usamljeni. Primera radi, na nedavno završenom sajmu naoružanja „Partner 2013“ moglo se videti sve ili skoro sve što odbrambena industrija Srbije proizvodi. Bilo je tu zaista impresivnih proizvoda ali, nigde nije bilo nikoga ko je napravio neku vrstu, bilo kakvu vrstu bilo kakve zaštite virtulenog, sajber ili kiber, kako god ga nazvali, elektronskog prostora. Niti jedno jedino slovo.
Na kraju, osloniću se na nadu, koja je jedina ostala u pomenutoj, virtuelnoj, Pandorinoj kutiji. Nadam se, da će nove, nadolazeće, mlade generacije biti pametnije od svojih roditelja. Nadam se da će shvatiti da je znanje najjače i najmoćnije oružje potrebno za životnu borbu. U stvari, sasvim sam siguran da će mladi to shvatiti vrlo brzo, ako već nisu. Nažalost, za one roditelje, koji su posegli za novčanikom ne bi li kupili svojoj deci kvazi znanje, nema više nade. Čak ih je i ona napustila. Nepovratno.
Šaljem Vam jedan veliki pozdrav pun nade za bolje sutra svih nas, oslonjenih na mladost na kojoj svet ostaje!
Dejan Ilić
