Zamislite da vaš mozak može da otkrije svaku promenu koja se dešava oko vas. Imajte na umu da se promena neprekidno dešava kroz prostor i vreme – u postojećim i novim kontekstima. I kad samo mirno stojite i ne radite ništa promena se dešava – vreme prolazi, Zemlja, Sunce, galaksija se okreću. Sada zamislite istovremeno reagovanje na toliko obilje promena. Ako ne istovremeno, zamislite da vaš mozak procenjuje i rangira opažene promene po važnosti – odlučujući po kojima će da postupa, a koje će da ignoriše. Ako uspeva da odluči na koje promene da reaguje – zamislite da vaš mozak odlučuje o vrsti i obimu rekacije na opažene promene. Da bismo se suočili sa promenom, naučili smo “ignorišemo” konstante – čak i ako je sama promena konstanta. Naša sposobnost da ignorišemo promenu rezultira “okruženjem bez buke” u formi pribežišta koje podržava sigurnost i familijarnost, dobro uspostavljene rutine i predvidljive ishode. U toj situaciji naši umovi često biraju “da ne biraju” i opiru se promeni. Mi razvijamo preferenciju za status quo na taj način ignorišući promene koje se svakodnevno dešavaju oko nas.
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
