[one-third-first]
Pred kraj novembra dobih kratku poruku od gospodina Nemanje Hadži-Pavlovića, kojom me je obavestio da se nakon 33 godine sajam CeBit neće više održavati u Hanoveru kao poseban događaj.
[/one-third-first]
[one-third]
Pre nepunih 16 godina, sećam se, zatekao sam se u prostorijama još uvek štampanog časopisa „Internet ogledalo“ za koji sam uveliko pisao, kada je naleteo, onako neobavezno Zoran Modli. Pripremao sam se za prvu posetu sajmu CeBit i to je Zoran maestralno iskoristio, da napravi intervju sa mnom. U sred neobaveznog ćaskanja, u ruci mu se stvorio mali diktafon i eto, sve je nakon toga postalo legenda.
Otišao sam te godine na sajam, autobusom i to u Hamburg, kod rođaka. Imam utisak da tih 26 sati sedenja u autobusu nije bilo toliko strašno, koliko mi je teško pao oporavak, pa dva dana posle toga nisam mogao da se odmorim.
Međutim, sve je nestalo, kada sam seo u Golf 2, dizel naravno, uključio motor, izašao na autoput Hamburg-Hanover i za sat i „kusur“ stigao na sajam.
Oduševila me saobraćajna organizacija jer, za nekoga ko prvi put u životu uopšte vozi samostalno u Nemačkoj, sve je delovalo savršeno organizovano. Ako su nekada davno svi putevi vodili u Rim, u tom trenutku svi putevi Hanovera, vodili su prema CeBitu.
Kada sam ušao, prosto nisam mogao da verujem. Tri autobuske linije, neumorno su prevozile posetioce između 35 hala sa izlagačima. Novinari su imali poseban Press centar odakle sam mogao da šaljem sve priloge a preko 100 lap topova i 20 štampača bili su na raspolaganju bez ikakve naknade.
S obzirom da sam imao obezbeđen smeštaj za sve vreme trajanja sajma, uspeo sam, što bi rekli „na mišiće“ da obiđem apsolutno svaki kutak sajma i da sa sobom ponesem utisak da smo CeBit i ja postali odlični prijatelji „na prvu loptu“.
[/one-third]
[one-third]
Godinama kasnije, cele godine sam štedeo i jedva čekao da se ponovo pojavim na CeBitu. Nekoliko godina kasnije, drugar mi je obezbedio smeštaj kod svog brata koji stanuje u jednom mestu blizu Hanovera i tada mi je putovanje zaista predstavljalo užitak. Uz sjajne posade, pre svih našeg JAT-a a za njima i „Luftike“ i Sviss air-a, za dva i po sata letenja, iz Beograda, preko Mihnena ili Ciriha, sletao sam na aerodrom u Hanoveru. Drugar Aca me je čekao i već sledećih dana, špartali smo sajmom, koji je ipak, polako, počeo da se smanjuje. Prvo su se autobuske linije smanjile na dve, a onda se broj hala smanjio na 25. Uprkos tome, onaj utisak koji sam poneo te 2003. godine, nije me napuštao. Naprotiv!
Ipak, kako je svaki sajam pa i CeBit isključivo komercijalnog karaktera, kada broj posetilaca počne da se smanjuje, počne da se smanjuje i broj izlagača od čijih kotizacija najviše zavisi opstanak svakog sajma. Pokušavalo je rukovodstvo da CeBit organizuje isključivo kao poslovan sajam ali, nisu uspeli. Preostalo im je jedino ili da utrpaju nekoliko hala sa našeg Sajma knjiga koji je ove godine sve to rešio sa knjigama „rijaliti spisateljica“ ili da se posle 33 godine, polako i bez pompe ugase. Izabrali su ipak ovo drugo.
Hajde da se nadamo da će se nešto promeniti uskoro i da će sajam CeBit ponovo biti ono što je bio, najveći sajam na svetu posvećen informacionim tehnologijama svih vrsta.
Još jednom Aufwiedersehn, ali samo privremeno. Verujem da će se ipak desiti čudo, pa makar ga organizovala i veštačka inteligencija!
Dejan Ilić u Beogradu, 29.12.2018.
[/one-third]
